This limited edition Canvas Print, designed by Branko Jovanovic, comes with a numbered and signed certificate of authenticity. Ready to hang, this image is printed onto a 450gsm white finish, 100% cotton canvas and stretched over 1.5” deep wood stretcher bars (3/4” for XS). Each print comes with wall hanging hardware.
This limited edition Canvas Print, designed by Branko Jovanovic, comes with a numbered and signed certificate of authenticity. New “KIT” Canvas: Inkjet printing onto highest quality poly-cotton canvas. Archival light-fade resistant inks. Mirror edge over Aluminum stretcher bars. Includes a patented DIY stretching system and hardware to mount. Deliver in kit form.
Simonida Nemanjić (Serbian Cyrillic: Симонида Немањић; c. 1294 – after 1336), born Simonis Palaiologina (Greek: Σιμωνίς Παλαιολογίνα, sr. Симонида Палеолог, Simonida Paleolog), was a Byzantine princess and queen consort of the Kingdom of Serbia as the fourth wife of Serbian king Stefan Milutin (r. 1282–1321). She was a daughter of the Byzantine Emperor Andronikos II Palaiologos (r. 1282–1328) and Irene of Montferrat. Симонида Немањић (грч. Σιμωνις; рођена 1294, умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина. Након склапања мира између српског краља Милутина и византијског цара Андроника II 1299, Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе. Симонида је била позната по својој лепоти, њена фреска у манастиру Грачаница је једна од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска је делимично упропашћена, па тако на слици Симонида нема очи. Симонида је умрла после 1345. као монахиња. Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по Симониди Немањић. Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи. Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа. И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!
Belgrade, Serbia
